Categories
Feedback

image

 

-Zašto ljudi piju sok od paradajiza samo u avionu?

-Nisam stvarno razmišljao o tome, verovatno nemaju puno izbora.. Ili imanju Gastroenertritis ili Heliko.. Uostalom sok od paradajiza je dobar za srce.. Crveno ili belo?

-Ubila bih nekog za Bladi Meri.. A soka od paradajiza nema nigde, kapiraš?

-Lutko, u vinariji smo..

-Onda crno.

Pospano je odlučila.

-Gazirana, ne gazirana?

-Ne gazirana. Ne hlađena, hvala.

-O čemu si htela da pričamo?

-Pričala bih sa svima o bilo čemu.

-Ne biraš?

-Reči biram, a ljude polako prestajem.

-Da te ne poznajem, uvredio bih se..
Ali vidim da divlje dete u tebi i dalje nije prestalo da njiše.

Oči su joj postale staklaste, a obrazi purpurni.
Topli.
Vreli.
Istina, nije prestalo da njiše.
A njegovo zapažanje je samo razbućkalo njene suvenire.

-A, sećaš se kako smo davali mladežima imena?

-Ne, to verovatno nisam bio ja.

-Ma jesi, ne lupaj!!

-Ne ne, ko zna s’kim si se bavila tim inventivnim rutinama. Nego.. Naučila si vremenom suptilnije da treseš nogu ispod tog stola i ako si sad, za malo, oborila flašu. Smiri se! Opusti se, jebote!

Uhvatio ju je za koleno i primakao flašu na svoj kraj stola.

(Naravno da se sećao)

-Jel ti je lepo?

-Odlično! Ovo mi je jedno od omiljenih vina.
Alicante Bouschet. Portugal.

 

Divlje dete bi prevrnulo očima,
ali ona se za uzvrat suptilno nasmešila i ako je znala da su joj zubi obojeni od vina, koje joj se uzgred rečeno, ni ne svidja.
Ališante?! Portugal?! O cemu prica on?!
Do juče je krao kasetofane iz automobila na parkingu i prodavao za paket trave, a sestra mu je kuvala mačke u buretu u novebeogradskim blokovima..
Pedigre, nema šta. Muskatni, portugalski, pedigre iz, tamo bloka kod Piramide. Ne znam mu ni broj.

Uhvatila ga je za ruku..

-Ma ne to!!!

Ponavlja.

-JEL TI JE LEPO??

Divlje, divlje, divlje..

-Ne znam ni sam, a tebi?

-Prva sam te pitala!

-Uvek nadjem način da mi bude lepo.

-I ja!

 
Ne sećam se kad je postala uličarka..? Divlja, u isto vreme tako mirna i elegantna.
Sofisticirana uličarka!
To je to.
I kad se folirala da voli više da se druži sa dečacima, u srednjoj skoli, sve je izgledalo nakaradno zbog njene krhe gestikulacije i ruku koje su joj uvek bile pogrbljene, kao ptici slomljenih krila, kojoj je, zapravo, uvek trebao zaštitnik.
Na žalost, svi ti isti dečaci su hteli samo jedno.
Možda ovo namerno radi.
Da, jebote!
Provocira me.
Sve jedno, vodim je kući večeras.
Ostaviću joj par modrica, pa nek njima daje imena!
Sutra joj se neću javiti!
Ni prekosutra..
Ako izdrzim, nikada.
Koji će mi..
Tako jedino može da me zapamti, elegantna divljakuša, kao što je ona.
Ne treba njoj puno, još jedna flaša vina i idemo kući.
Uzeću ovo jeftinije.

 

-Ma tebi sam brojala mladeže bre, seti se!!
Spavali smo kod tebe, u onom stanu u Desanke Maksimović, jebote! Kad sam se probudila, bio si u bordo kimonu i zalivao biljke na terasi. Čuvarkuće tvoje!

Rekla je to radosno-zajedljivo. Škripeli su joj obrazi od sreće i bili rumeni kao i večernje nebo.
S’druge strane osetila je u stomaku čvor, koji već dugo nije mogla da rasplete. Jedino što je ublažavalo bol je vino.
Dosta vina. Portugala, Španije, Malvazije..
Dobro, i tekila, rum, viski..

Akuratno se sećala tog jutra i doručka njihovih mirisa.
Brade stare tri dana i blagog nadražaja i crvenila koje je imala po vratu od nje.
I naravno svih mladeža i sazvežđa njihovih tela.

Hladan je i odsutan.
Namerno to radi!
Ali ovaj put neće otići.
Praviću se da ga puštam, ali će biti moj.
Prizvaću ga i biti u njegovim snovima. Samo treba opet da se koncentrisem i vratim na časove meditacija.

Htela je samo da ga pomiriše, da napuni pluća njegovim imenom.

Da ga uhvati i ne pušta!!

Da napravi uporedne natalne karte svih mladeža, ožiljaka, pegica i ogrebotina.
Da ga gleda pravo u oči i pliva u njima.
Želela je da žuburi u njenom postojanju.

-Moguće, ali se ne sećam imena mladeža, stvarno! Uvek praviš te neke igre, odrasti već jednom, jebote! I ono iz pupka što si mi stalno vadila i stavljala u novčanik, verovatno si vec napravila i vudu lutku od toga!

Blistale su mu oči, mislio je da je mnogo duhovit i sa tim temperamentom je i nastavio.

-Moram da proverim da nisi ostavila i crvene končiće negde po mojim gaćama, neke nogice od kokoški, ćurki, fazana.. Koren kopriva.. Šta vec vi to vestice radite.

Pravili su se da je smešno. Pili su vino.
Pravili su se da su to oni.
(I ako odavno nisu bili.)
Držali su povremeno jedno drugo za ruku. Dok nisu počeli dlanovi da im se znoje i dok neko nije napravio neki nagli pokret.
Sasvim nepotreban.
Pokret koji se zove: “Meni moje – Tebi tvoje.”
Ali ona je i dalje htela da ga pomiriše. Oko nosa. Iza uveta. Ispod pazuha.
On nije znao šta je hteo.
U ovom momentu je samo hteo da spava sa njom.

Znao je da će čim uđe kod njega ‘u stàn’ , da protrese sve njegove snežne kugle od gradova, koje su stajale prašnjave na polici njegovog bića i pitaće ih gde je bio, a one će joj same dati odgovor.

Plašio se toga.
Plašio se onog posle.
Plašio se Jutra.
Kimona.
Mladeža.
Pravljenje šatora od pokrivača i njenog zaraznog smeha i rupica koje ima na levom obrazu.
Bez kojih će mu biti jako teško.

Koje ga podsećaju na To.
Žubur nepresušnog potoka.

Toga je svestan.
Nije ovo bila ustvari dobra ideja..

-A gde ćemo posle? Mozemo do Cetinjske na piće?

-Ma jok, hajmo kod mene, imam Zakapu.

-Jao, obožavam Zakapu!! Zrnevlje kafe,
narandže?

-Nista ne brini lutko… Konobar, račun!

Write a comment